Завичај

Живот монахиње Христине у Коритима: Црква у родном селу – остварење највеће жеље

(Извор: Моја Херцеговина)

БИЛЕЋА – Возимо се магистралним путем Билећа – Гацко. Сам крај марта је, али чак и овдје у топлој Херцеговини, зима показује да још није дала своју завршну ријеч. Природа спава под ведрим херцеговачким небом. Док се приближавамо табли са натписом „Корита“, гдје смо се запутили, примјећујемо да је село још мјестимично прекривено снијегом. Календарски прољеће, а у Коритима права зимска идила. Након двадесетак минута вожње из Билеће, стижемо до мале дрвене табле, врхом окренуте удесно, на којој пише: “Црква Светог Јована Кронштатског”.

Скрећемо на макадамски сеоски путељак који је, иако у лошем стању, ипак проходан. Већ одатле, са почетка пута, на врху брежуљка видимо необичну малу грађевину, дрвену кућицу, брвнару, која само због крста који се налази на врху крова одаје тајну да је ријеч о цркви. Застајемо на тренутак и дивимо се прелијепом призору који се открива пред нама.

Стижемо на мјесто одредишта и док стајемо у дворишту сеоске куће, испред нас се појави велики пас. Као прави чувар дома, одмах се приближио нама и огласио се да би дао до знања да су непознати гости стигли. Помало уплашени, одважисмо се да изађемо из кола тек кад угледасмо мати Христину, осамдесетједногодишњу монахињу која је и разлог наше посјете Коритима.

Мати Христина испред цркве Светог Јована Кронштатског (Фото: Моја Херцеговина)

Објашњавамо мати да је једна од нас новинарка и да желимо да објавимо причу о њој на интернет магазину „Моја Херцеговина“ а она нам каже да не воли „телевизију“, али ипак пристаје на разговор са нама.

Мати Христина родила се 1937. године баш овдје у Коритима, као Милојка Курдулија. Тридесет година касније са породицом се преселила у Смедерево, а 1970. у 33. години кришом је побјегла од куће и замонашила се у манастиру Манасија.

Како нам прича, љубав према Богу носи са собом од рођења а на њену одлуку да се замонаши највише је утицало то што је као мала, са само пет година, остала без оца кога су усташе живог запалиле.

“Остала сам сироче од пет година без оца, нас троје к’о троје пилића у гнијезду смо остали, кад је била погибија на Корићкој јами. Овдје је био пун омладински дом и школа. Мој покојни отац је био у школи, а омладински дом је на путу па су Турци људе товарили на камионе па гонили и бацали у јаму. А школа била близу Црне Горе, па су се Турци бојали да ће јавити неко Црногорцима па да ће ови ударити на њих. Па су их везали у ланце и живе изгорели. Мој покојни отац је тако жив на ватри изгорио”, присјећа се мати Христина најболнијег тренутка свог живота.

Још су јој каже у сјећању живе слике како одводе њеног оца, како га мајка моли да бјежи и како отац изговара своје посљедње ријечи: “Нека ђеца живе, ја нека гинем!”

Након очеве смрти, сјећа се мати, мајка им је једном приликом казала да сада имају само оца Господа Бога и удијелила им савјет да шта год радили и куда год се кретали увијек наду полажу у Бога, моле му се и поштују га.

,,Кад видите неки народ да иде против Бога, бјежите од њега. Боље вам је бити са Богом без цијелог свијета, него са цијелим свијетом без Бога, јер ће вам свијет увијек чинити зло, а Бог неће него само добро”, уковала је у своје срце те ријечи мати Христина и од тада до дана данашњег живи по тим начелима.

Мати Христина (Фото: Моја Херцеговина)

Несвакидашњи животни пут монахиње Христине од рођења је био испуњен бројним искушењима и невољама, али како нам прича, увијек се водила искључиво својим срцем и ишла је стазом којом јој је Бог говорио да иде.

У манастиру Манасија, гдје је провела десет година, било јој је угодно, али мати Христина је тамо непрестано чезнула и патила за својим народом у Херцеговини и гајила наду да ће се једног дана ипак вратити у своје родно село.

Више пута је кришом одлазила из манастира у манастир, да би се напослијетку ипак скрасила у свом родном селу Корита гдје је из Добрићева дошла прије неколико година.

,,Кад сам дошла овдје, било ми је незгодно јер сам била сама, али свој родни крај па све се трпи. Тамо ми је било много лакше и боље. Једном сам била затрпана овдје три мјесеца, снијег био раван са кућом. Кад сам била у Добрићеву, владика ми није дао да дођем овамо. Побјегла сам на силу. Кад сам дошла, почне снијег да пада. Петнаест дана и ноћи је падао, није ми дао да се вратим у Добрићево. Ја мислим: Ово је сила Божија, да ме затвори овдје да им покаже, да ми не бране да останем. Нити сам имала хране, ни воде, ни дрва ни свјетла. Три мјесеца сам тако провела да ми ништа било није”, у даху, кроз осмијех, говори нам ова храбра монахиња.

Због те своје “својеглавости”, мати Христина каже да су је владике у шали звали бјегунцем и непослушном монахињом.

Према њеним ријечима, Бог јој је у животу испунио сваку жељу, па тако јој се прије неколико година остварила и она највећа: у својим Коритима уз помоћ вјерног народа саградила је божанствену цркву посвећену Светом Јовану Кронштатском, руском светитељу.

“Бог и Пресвета мајка Богородица су то све чинили преко народа и народ је тако давао да је сипало са свих страна. Отац Бенедикт са Превлаке нам је много помогао. Он се заузео да то, али народ је долазио са свих страна. Сви су помагали, давали”, каже мати.

Додаје да је недавно изграђен и конак, а послије Васкрса очекује да ће и собе бити завршене.

Новоизграђени конак (Фото: Моја Херцеговина)

Након што је пар година провела у самоћи у овом селу, мати Христини су се прије извјесног времена придружиле још двије сестре -послушанице које бораве са њом.

Но ипак, она жали што младе Херцеговке не показују више воље и жеље за оваквим начином живота.Вољела би каже, да их је више као што је то случај са манастирима у Црној Гори и Србији који су богати монаштвом.

“Чудим се овом мом народу како не зна да се окрене Богу, а има их хвала Богу, али не довољно. Имам и ове двије- три сестре па ми и оне помажу. Кад би им пришла још нека, још више би ме обрадовала. Кад би се сви окренули Богу и Пресветој мајци Богородици, ми би сви живјели као на небесима”, поручује мати.

За крај наше посјете мати Христини, одлазимо у цркву, и као што љепота ове светиње задивљује гледајући споља, тако смо исто одушевљени изгледом унутрашњости цркве.

Сва у дрвету, обасјана свјетлошћу која у њу продире са сваке стране, црква Светог Јована Кронштатског зрачи неком посебном топлином, оставља без даха.

 

Аутор: Милена Копривица