Завичај

Ваздух, Момо Капор

На ужареној аутобуској станици у Билећи, где се на десетак минута зауставио изубијани аутобус за Гацко, преостао вероватно још од ратних вишкова, сав натоварен крпама, дењцима, плетарама, завежљајима, сандуцима и квргавим, спеченим горштацима који су се с дубровачке пијаце враћали кући горе у брда, један планинац ме упита куда сам се запутио.
 
Рекох му да идем у село Мириловиће, испод планине Видуше, на шта он заклима главом и рече да је и сам из тог краја, само с друге стране брда, из Вучјег Дола. Додао је да је горе веома лепо, а нарочито је добар ваздух.
    -То ти је зрак! – рече поносно.  – Може да се пије!
 
Сетих се једног мудрог старца који ми давно рече: “Бем ти места где хвале ваздух и воду! То значи да тамо и нема ничег другог!”
 
Увек ми је била сумњива та претерана заљубљеност у сопствено село, варош, град… Још нисам срео Парижанина, или Римљанина, који би с толико поноса говорио о свом граду као што се хвале становници најзабитијих паланки и касаба. Упитате ли их како је у Риму, Лондону, Бриселу или Њујорку, одговориће ће вам да је очајно: насиље, смог, лоша управа, још рђавија клима, слеђена храна стара и по неколико година, скупоћа, гужва, нигде места за паркирање, странци: уопште, немогуће је живети у великим градовима, кажу њихови становници. Па ипак сви живе!
 
Епоха свеопште загађености као да је постала извршилац космичке правде: најзабитије удаљене провинције стекле су преко ноћи незамисливе предности над Вавилоном – ако немају много чега другог, људи у њима бар могу да дишу пуним плућима. Сточари с херцеговачких висоравни постали су изненада свесни вредности нечега што никада нису ни примећивали – ваздуха! У реченици мог случајног сапутника из аутобуса, којој ми је хвалио ваздух свога краја, садржана је читава дуга историја загађења. Стара народна бајка о сиромашном пастиру и богатом цару постала је стварност.
 
“Дошао си овде да нам дишеш ваздух…” , као да нам говоре горди погледи сељака, домаћина. “Доста ти је, значи, телевизије, асфалта, електрике и осталог. Дошао ђаво по своје!”
 
Удахнем мало тог њиховог лековитог ваздуха, па поново зароним доле у котлине, где људи живе много краће али много узбудљивије.
 
Док траје, нек траје, а после нек буде шта буде!