Поезија

ТАМО ГДЈЕ УМИРУ ОРЛОВИ

Тамо гдје умиру орлови,
гдје задњи лет
даривају починку свом,
тужним кликтајем,
и слободни настају снови,
тамо сам рођен,
у кршу том и мој је дом.

Тамо гдје планина дише
и бескрајем живи,
душа ми росом умивена
никад отишла није,
о рају томе перо ми пише,
и сања зоре,
које душа поносна крије.

Тамо гдје владају соколи
слободом неба,
и бедеми мога рода стоје
чврсти к’о стијена,
ту врлет исконом душа воли,
јер тамо су гробови моји,
ту ми је рај и огњиште моје…

ЗДРАВКО ЛУКАНОВИЋ (Из збирке пјесама “Ружа из камена”)
ФОТО: Јован Видаковић