Поезија

Смрт празне куће

 

Небеска звона

тихо звоне,

у углу неба Анђео плаче,

Тишина гласом смрти

молитву изговара,

за погреб се звезде пресвлаче.

Умире кућа безболно

и нечујно-

нико јој смрт не примећује

како јој се прикрада

у вечерњем лахору

на крилима заборава.

Ова је кућа научила да умре.

Она се смрти не боји.

(Она већ годинама умире.)

Веснике чека широм отворених врата

са постављеном трпезом.

За столм Вечност

наздравља Смрти.

Као две сестре обе у црном

теше једна другу.

Ова је кућа научила да умре,

она се смрти више не боји.

 

Благоје Чоботин, Нова Зора, 22,23/2009
ФОТО: Јован Видаковић