Завичај

СЛАВКО

 

У оном времену, „кад је тамјан смрдио“ а вјера била мјера за заосталост и знак непросвијећености,  стао је на страну свога народа чији су коријени били готово поткопани и памћење помућено.

Усправио се се са жељом и вјером да се успоставимо, на својим темељима и будемо оно што смо одувијек и били.

„Наш народ је краљевски а сваки Србин племић ако се држи своје славске иконе.“

И као да му је име предодредило судбину…

Са врлинама и обиљежјима који су дуговјечно красили његов род истрајавао је, јуначки.

„Народ који је један дан био слободан не заборавља и неће примити ропство“.

И док је „гар широм планете прегртао име његовог народа у кога сви пуцају“ покушавајући да му бришу државне традиције, Славко је остао досљедан…

Шта ће с нама бити на посљетку?

Умије ли овај народ да живи изван мржње и раскола?

Можемо ли да се отргнемо, сретнемо са својом савјешћу и образом како би смо изашли на пут и изборили спасење?

Историја наших првака јесте и историја наше слободе.

Слобода Славкова је огледало слободе српскога народа.

Свеопшта хајка га није могла мимоићи…?

Често смо се бунили, прекидали трајање, затирали памћење, почињали из почетка. Уништавали сопствене трагове, скрнавили светиње, везивали их за бивше режиме и династије.

Хоћемо ли опет колективно падати из историје?

Шта би требало да нам буде заједничко ако не Слава, грб, химна, застава…?

Политика нам је постала „најближа својта, странка сродство, идеологија братство а партија и од брата ближа“.

Нека бирачи бирају кога год хоће али се народу име не може промијенити и може да буде само оно што је одувијек био.

Српски народ је једини народ коме се никад нико није извинио а он се извињавао свакоме и његово извињење не значи ништа никоме.

Прије него ли наставимо да клечимо по свијету вријеме је запитати се имамо ли гдје клекнути на свом имању, на гробљу крај рођене куће?

Ово „слово“ је потребно нама и нашој савјести,  а не легендарном Војводи. Његовој слави не треба хвале.

Видио сам га јуче. Разговарали смо…

„Никад промјене нисам замишљао да се страх из нас измјести у комунисте. То није промјена него сеоба страха. Да умјесто једних цвокоћу други. Промјена је изборити се за слободу и правду, са својим именом. За све…“

„Да је  човјек остао човјек колико је гуштер остао гуштер, гдје би му био крај?“

Шта се може, него поклонити висини подвижништва , дивити достојанству и поштењу који су га водили кроз живот?

Молимо се Богу, ако већ не можемо ништа друго, да ће славни војвода наћи камен у свом завичају, под којим ће му сванути…

 

 

Радослав Таминџија