Поезија

Повратак кући

Змија детињства

поново се увлачи у моја недра

и сунцокрети покорно окрећу цветне главе.

Јутра су ето опет тако ведра

а поњаве неба чисте су и плаве…

Сеоски торањ расте у мом оку

и чини ми се да ће срце пући.

Трчкара душа ко несташно ждребе

и радује се

што се враћа кући…

И ево чујем како већ наздравља:

„Добар дан њиво и сељани мили,

добар дан,село, и дудови стари!“

И сви смо срећни као што смо били

и радост нас снова својим сунцем жари.

Дрворед крај села већ нам лишћем маше

и шири гране у загрљај врући.

О, како је овде све блиско,

све наше!

Певајмо, срце,

јер идемо кући!

 

 

Драгомир Мирјанић, Нова Зора, 22,23/2009