Поезија

Под Леотаром

(вољеном Требињу)

Пламти сунце у окну Леотара

Мада је касна јесен

Ал’ одазива се душа

Нечему далеком сањаном…

Одједном близак себи,

Знаш, морала се ту рађати песма.

У питомини брдима огрнутој

Нешто се тајанствено збива

Што само душа,

У себе загледана слути.

Човек се с тим сједини,

О смислу свега пита,

Лепотом том прозрачен.

А слика воде над којом,

Иве у поворку поређане

За дочек придошлих,

Остане отиснута

Ко речи прве

Изговорене кроз крик

Кад замка тајна се појми,

Непорецива ко ова брда

А постојана ко вода,

Немогућ бег из свести о њој.

 

Милица Јефтимијевић Лилић
Нова Зора 37-38/2013
ФОТО: Жика Драпић