Завичај

На гробу Душка Трифуновића

 

Добри мој Душко,

Ево, тако прерано али заувечно, сад си, како си записао у Сремским Карловцима јула 2004. године, „једна блага падина Черата, брда према светим Карловцима и сунцу“ и гледаш се са Бранком, на другом брду, светлом и светом у дослуху сте, како сте били док се дисало и писало и гледате се очима неземаљским и гласови сте који се не губе у времену.

Ти оде, мој драги пријатељу, у часу кад си свима нама који смо се грејали на мекој ватри твоје душе, у ова олујна и озимна времена, био неопходан као стуб густог ума на који смо се ослањали. Није твоја величина била у твом дару, но је дар био дета величине.

Тешко ћемо ми без тебе“чувати разум за одбрану када згреше емоције.“

„Па кад буде да нестанем“ – како рече –

„ не могу ме на гроб свести

оплакати кратком сузом

ни будити из несвести.

Сад је време

ко пропусти

неће знати Златоусту

шта да каже…“

Мале су речи да кажу моју тугу,

ту су твоји и велика је бол њихова.

Бићеш звезда сјајна у космичком јату као што си био за живота.

Остарисмо а не победисмо!

Збогом мили, стари друже и довиђења.

 

Перо Зубац