Завичај

Момо Капор: Човек узима онолико слободе колики му је капацитет плућа

Тешко ономе коме се, после много година пружи прилика да проведе ноћ са неком од својих највећих љубави коју никад није такао! Остаће без ичега у срцу, сиромашнији за једну најлепшу бајку. Када се увери да се не разликује од других жена, да није ни боља, ни лошија, тачније да није била ни из близа вредна онолике патње, и да јој је сву вредност коју је поседовала уствари расипнички поклањала само та неузвраћена љубав. Хоћу своју љубав натраг!

Ипак нисам побеђен све док не признам пораз, а ја га још не признајем.

Данас свако има мобилни телефон, али многи немају коме да телефонирају. Никада саставити сва добра.

Сви они, који траже нешто важно, нешто драгоцено, нешто што су давно изгубили, корачају на исти начин. Познаћете их по томе што их на улици ништа друго не занима: само гледају испред себе, само гледају и траже, траже…

Не, није ме срамота да стојим на бувљаку и продајем осећања. Моја су! Важно је да не крадем, а од нечега се мора живети. Осмехнеш ли се деци, она узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они се питају: “Зашто се овај смеје?

Није важно шта човјек пије, каже ми пријатељ, већ у кога гледа док пије.

Постоји ли вечна љубав? Нисам вечан па не знам.

Изабери момка који ће те одвести кући да те упозна са својим родитељима, а не са својом спаваћом собом.

Тежи и од грађанског и од верског рата је онај који свако води сам у себи.

Све више људи разговара само са собом по улицама. Они воде неки, само њима познат, монолог у сопственој драми.

Куће изгоре, имања пропадну, новац се замени, библиотеке растуре, али место рођења увек ти је уписано у пасош ма где путовао.

Није истина да човек увек носи са собом и своје проблеме, ма куда кренуо. То су, као утеху, измислили они који ретко излазе из соба.

Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав?

Човек узима онолико слободе колики му је капацитет плућа. Морате сами да ризикујете и да то платите на разне начине. Наравно, могу вам бројати до десет, али ако сте прави, ако сте рођени борац, ако сте жилави, ви ћете устати са патоса и поново се вратити у ринг. Слободе, дакле, узимате онолико колико вам треба и плаћате ону цену на коју сте спремни.

– Родитељи нас не разумеју, девојке у које смо заљубљени не узвраћају нам љубав, пријатељи нас издају, чини нам се да смо најнесрећнија и најружнија бића на свету; пружамо руку према полици са књигама и, гле! – већ из првог поглавља почиње да нам говори неки давно умрли брат, неко тако сличан нама, сличнији од било кога у породици и разреду: “Не дај се, мали! Сви људи на земљи пролазили су кроз исте ствари, држи се, ми смо с тобом!” Књиге нас тако уче најважнијој лекцији: како да их једнога дана одбацимо и закорачимо у живот!

Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби. И не може свако из своје самоће, попут шкољке, обликовати бисер и поклонити га другима. Јер, познато је: не прави свака шкољка бисер. Највећи број њих служи само за јело.”

Право је чудо како човек у туђини одједанпут почне да схвата вредност неких ствари и речи, на које код куће није ни обраћао пажњу.

Тражи се једна половна недеља,без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.

Љубав… Она је тешка као болест и када човек има среће да је преживи, заувек му остану ожиљци који пробадају у одређено време; при помену неког имена, у неком бледом предвечерју, уз музику коју смо некада заједно слушали, чак и при летимичном погледу на улични сат под којим смо се састајали.

Човек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других.

Никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо.

Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима.

Често пожелим твој ход, али не бих га пратио. У даљини као да си ти, и видим себе крај тебе. Можда сам луд, јер давно сам схватио да ти за мене ниси ту. А ја још увек окушавам чудо на месту наших сусрета.

Не волим типове који су нељубазни и надмени само према келнерима, јер према свима вишим од себе морају да буду прељубазни.