Завичај

Миливоје Бокић за МХ: Нисам могао вјеровати да је човјек човјеку вук

(Извор: Моја Херцеговина)

„Сваки човјек сања да нешто постигне у животу – ја сам сањарио и моји су се снови, ево, обистинили“, рекао је вајар Миливоје Бокић на свечаном отварању своје умјетничке галерије у Требињу, прије нешто више од пола године. Свој сан вајао је 17 година. За „Моју Херцеговину“ прича о томе како је галерија настајала, шта је циљ њене градње, те чему га је научио свијет изван умјетности.

Иза Миливоја Бокића стоји преко 56 година умјетничког рада са преко 135 изложби широм свијета. Сасвим оправдано за умјетника чија дјела годинама причају тако много на свим језицима, Бокић не воли много да прича о себи и о свом раду. Колико његових скулптура тренутно краси галерије и приватне збирке по свијету не зна тачно, али, како каже, уз помоћ њих успио је да сагради свој сан – Умјетничку галерију Бокић у свом Требињу. Градио је својим рукама чак 17 година и за то вријеме константно уносио промјене у њен изглед, али на крају је испала баш онаква какву је и желио – јединствена у свијету.

– Требало је мало дуже времена, јер сам правио неколико макета и изванредни архитекта Срећко Дучић је урадио још неколико, али нам није ишло за руком, па смо на крају нашли овакво идејно рјешење. Неколико сати сам сједио преко пута ње, преко ријеке, код стадиона, и донио одлуку да буде елипса, да би архитекта на то рекао: Поскупљује је то 80 посто. А ја сам рекао: Е нека је поскупљује и 300 посто, али тако треба да радимо! Ја сам тако желио – присјећа се Бокић са осмијехом.

Прошла је, каже, толико пуно промјена, јер му никада нису важни цртеж или пројекат, већ у току самог рада врши креације.

– Креација је у раду. Креација није у полазној тачки – јасан је Бокић.

Градња је, додаје, потрајала 17 година због тога што је градио он лично, а у међувремену је имао изложбе по свијету. Свечано су је, 5. јуна прошле године, отворили владика ЕЗХиП Григорије, те оперски пјевачи Јадранка Јовановић и Оливер Њего. И за то је, наравно, постојао посебан разлог.

– У Берлину је град организовао оперске пјеваче на отварању моје галерије и то ми се веома свидјело. Зато сам и тражио да они овом приликом буду ту – открива Бокић за наш магазин.

Захваљујући њему, у овој галерији је, у октобру прошле године, по први пут своја дјела ујединило 48 ликовних стваралаца Источне Херцеговине, као и четири госта. Задовољан је, каже, што је галерија заживјела и ријешио је да буде стално отворена за посјетиоце.

– Имам намјеру да ова галерија буде један културни догађај у овоме граду, гдје ће учесници бити и са извана, не само наши. Куда сам ја ишао по свијету, долазиће и они да излажу у овој галерији. Желим да галерија живи – каже Бокић.

На спрату галерије налази се Бокићева стална поставка од око 40 радова, насталих од почетка његовог стваралаштва до сада. Она ће, истиче, вјечито остати ту. Ниједан њен дио није на продају.

                                 Дретељијада

                            Нас је пуно у смртној кошници
                            Сузи земља проклетија
                            Крвљу нашом опијена

                            Крвави су њени своди
                            Ћелије су страшне њене
                            Нашим телом затруднеле

                            Провалије срамног врења
                            Проклета су уста њена
                            Она ждеру наша тела

                                (Миливоје Бокић)

– Надам се да ће то заживјети. То ће после мене држати моја ћерка и унуци. Мислим да је то један допринос ликовне културе овоме граду гдје ће људи долазити и гледати. Били су и неки дан сликари из Берлина, који су били и на отварању галерије, и један од њих је рекао: Па, Бокићу, обиђох цијели свијет, овакве галерије не видјех нигдје! А ја му кажем: Е, то сам ја за мене радио, не за тебе. Ишли су и у Билећу да виде споменик у Равногорском парку. Дошли су на честитање, свидјело им се – прича Бокић.

Осим што нерадо прича о себи, Миливоје Бокић нерадо прича и о посљедњем рату у коме је један дио његових радова бесповратно покраден, у коме је прошао чак шест хрватско-муслиманских логора и научио једну од најтежих животних лекција.

– Имао сам атеље код Старог моста у Мостару, а онда је дошао несрећни рат и мени је опљачкано то све. Тако да сам добио један дио радова и излаз вани, а те радове до сада нисам нигдје нашао. Нећу о томе да говорим, то су тешки дани. Преживио сам шест логора, од Дретеља до Лоре. То је тешко и никад нисам могао вјеровати да је човјек човјеку вук. Мислио сам вазда да је човјек, а сад сам и стварно искусио да је вук – закључио је Бокић за „Моју Херцеговину“.

Кроз наш објектив отварамо вам врата “Умјетничке галерије Бокић”:

                                                                             

    Аутор: Јелена Денда Борјан