Завичај

Лична карта моје мајке

Нашао сам је претурајући по старом ковчегу. Шарен од вјешта резбарења и времена, ковчег је мамио, и чинило се да чува у себи нешто древно и значајно. Унурта је било највише неке миришљиве празнине. И нешто што је само обликом личило на дуњу. И некакав недовршен вез. И неколико потврда да је платила порез. И та лична карта. Мајка на једино своје путовање није понијела личу карту. Први лист прионуо, ивицом фотографије, за корицу – никад нико није погледао унутра. Ни она. За њу је та фотографија, једина у њеном животу, била само – морање, нешто без икакве стварне везе са њом. Зар да гледа у свој лик? То би било, сачувај Боже, као да зија у огледало. Никад се ништа није промијенило у тој карти; Иста је сад, треће јесени послије мајчие смрти. Бразде у отиску кажипрста, ситно збијене, пењу се нагло и падају – замршен окамењен талас. Дан рођења измишљен је, наравно, и година – зар још и то да неко памти. Мајка је знала само, по причању, да је њена мајка тога дана жњела раж и да је – прекидајући због тога мало раније посао – њу родила и да је сјутрадан опет уранила да жање… Гледао сам фотографију. И бјежао од ње, од помисли; да мајка сад једино отуда може да гледа, упорно, одсутно…
И излазио сам, с том легитимацијом, пред кућу
Налет вјетра оборио је неколико ораха и шљива, и једну јабуку – и све то појурило је низа страну, к мени. Као да ме мајка сакривена ту негдје, угледала, и похитала да ме дочека. Овдје иде све, ето, без промјене и застоја, као пут сунчев. Прероди шљива и опада, и свеједно јој хоће ли, као пијанство, у нечију главу, или у траву. Гoрњи зид опет је попрскан соком јабука што су налетјеле у њега. Само вјеверица има на ораху, изгледа, више него прије. И као да послују без нарочитог опреза одомаћиле се некако. Једна грабова грана премостила простор између шуме и ораха. Опор мирис брезовине и влаге. И зажелим, наједном, да ложим ватру. Враћам се у кућу – баш ћу да заогњим. Фуруна већ помало зарђала. Тражио сам суви коров (њега бар није било тешко наћи!), гранчице скупљао, дувао, дим је уједао за очи. Пламен само прогледа, па замре. Никад нијесам знао да позовем ватру тако, да она то одмах прихвати. А мајка… само погледа у ријетку жеравицу – и пламен је већ ту. Дуго сам се мучио с ватром. И ево, најзад, досјетила се, кренула је…
Поново сам отишао напоље – да видим дим, над кровом.
Горе је прокуљао, најприје несигурно и на више мјеста, затим поузданије, у стуб, па се тај стуб погнуо, и чинило се да жури некуд, па су стале да се смјењују нове слике, и свака је на нешто подсјећала.
И све то, пренијело ме у једно друго вријеме.
Стигао сам био, онда, предноћ. Мајка је писала да је болесна. А кад она, мени, у писму, каже да је мало болесна… Није била код куће. Рекли су ми да је, још рано, пошла у град, да нешто купи. Лутао сам около. Било је прољеће, расипно водама и цвијетом. Колико оно само тих извора измисли. Прокључа тамо гдје нико не би очекивао. Ипак је – и поред свег цвијећа и вода – све некако голо и тихо и тужно, и као да је већ поодавно окопњели снијег, још мало и свуда присутан. Узалуд сам у љубичици тражио онај давни мирис који се не може ни заборавити ни поновити. А кад наиђем крај прозора и погледам – увијек се изненадим; тамо је неко озбиљан, мени стран…а оног срећног чупавог дјечака – нигдје… У соби је све као и прије неколико година; кревет, фуруна, на њој допола оплетена чарапа, испод фуруне друге чарапе, допола подеране… Птице као да су се надметале. Цвијет трешњин обилат је и озбиљан – као што је озбиљан пут од цвијета до плода. Брзали су мрави да дограде што се слегло под снијегом. Њива још није орана. Опомиње понегдје травом: сијте, или да ја радим што сама знам. Дуго сам скитао тако, као пијан, одсутан, и у свему присутан, давним неким присуством.
Био је већ сутон, кад се мајка појавила одоздо. Пожурио сам да је сретем – она је, кад ме угледала, заборавила на умор и године и стрми пут.
Јеси ли се намучио у путу, сине? Ја ти оно писала… препала се будала… А добро сам… добро сам, док сте ми ви…
Питао сам о болести – она је рекла да ће све бити у реду, и да најприје треба да мало одморимо. Старост, каже, то је моја болест, она коју нико није преболио… Живјела, наживјела се – и ајде сад, скрајни се, нека неко други мало поживи.
Сјели смо на клупу испред куће. Сунца је било још само на највишем врху планине, и у прозору.
Па каква је то болест, мајко?
Полако сине – да одахнемо прво. И причај ми: како је мој унук, све ми о њему испричај… Умало да заборавим ракију, опет као да си, још увијек, дијете…
А због чега си била у граду?
Трговала сам мало, сине. Продала сам оне двије овце. Треба знаш… да идем на операцију.
Каже то без мого узбуђења, и ћути.
На какву операцију мајко?
Не знам, сине, ја се, богами, у то не разумијем. Разумјела сам да је то тешка операција. Каже љекар: право да ти кажем, вели, није лака, но одлагати се не смије. Да дођеш, одмах да дођеш, каже… А ја не могу баш одмах, треба се припремити. Треба оставити све ово, не може се све ово оставити како било… можe свашта да се деси. Треба узорати. Неће наша њива, бар још овогa пута, остати нез сјемена. Неће, сине. Забраздиће се ту, сјутра. Била сам код Душана – зато сам окаснила – рекао је да ће доћи сјутра. Имам паре. Ја рачунам овако: посијем, па одем одмах у болницу. И можда ћу већ, акобогда, да постигнем за натраг… ако мене не нагрну прије… Таман да ми помогнеш, да ме разгвориш мало… Сјутра да приградиш онај плот. Пролази народ… вуку дрва, газе…
Затим се присјетила:
Да ти покажем, шта сам купила данас. Доста лијепо сам купила.
И почела је да вади из торбе.
То је тешка операција… нек се нађе… да се не застиидимо пред свијетом… Ево ципеле.
Збунио сам се. Нијесам могао ништа да кажем. Требалo је издржати тај мир у њеним очима, гласу. Погледао сам ципеле, па прашњаве истрошене опанке у којима је пошла у град да те ципеле купи.
Лијепе су. Како се теби свиђају, сине? Слабашне, истина, али ту и не треба нека…
Никад прије није их купила, да их носи, али – сад се то мора.
А да видиш шамију. И она је лијепа… Да се не застидимо…
Погледао сам, кратко, у црне одсјеве шамије.
Добро мајко, остави… Све је то лијепо, само – некако си, поранила…
Све ово вриједи, сине, ако не сад… Никога то није заобишло, па неће ни мене, и не дао Бог да ме заобиђе… А ово је, видиш, за кошуљу. Да се сашије. Још ако стигнем да мало навезем, ту испод грла… а стићи ћу – па нека који дан касније пођем у болницу. Много је љепше с ошивцима… Да се не осрамотимо, пред оба свијета…
И она се, мирно, са заносом чак, уносила у сваки комад одјеће.
И капут је ту, и сукња, све. Паре сам потрошила, али… Остало је још за орање.
Све ми се тада – наједнм – изиштрило, као никад прије. Сав њен живот… та врлет, босотиње, понос… И ништа нијесам рекао, ништа нијесам могао да кажем. Па… како ти се свиђа, питала је мајка. Њен глас био је, и даље, миран. Ја сам ћутао.
Утрнуо је одбљесак сунца наврх Плане.
Са смркавањем, чуло се како у ваздуху шуште, све ближе и јасније, крила неке велике тишине
… Ове тишние, помислих, пренувши се.
Полако је јењавао дим над кровом.
Вратио сам се у кућу да опет наложим. Соба ме изненади топлином.

Миладин Ћулафић
Нова Зора 37-38/2013