Поезија

Крчевина

 

Пролазим између ријечи

као што је моја мајка

с мотиком у руци

пролазила алејама кукуруза,

срцем осјећајући који треба сасјећи

да би остали бујали.

Провлачим се кроз ижђикале ријечи,

као што се мој отац,

са сјекиром у руци,

крчећи пут,

пробијао кроз шикару.

Иза мајке остајали врући хљебови,

ишарани дјечјим погледима,

иза оца питома крчевина

по којој су израстале богате трпезе.

Да ли ће моја крчевина,

када из ње искрчим сувишне ријечи,

знати да исказује љубав,

или ће зарасти у коров?

 

Ранко Павловић
Нова Зора 53-54/2017