Поезија

Кише…

Често ми на очи долази сан
Цигани у Мостару коло воде,
Хладна Неретва ми умива лице,
Оно дрхће, знајућ’ да је вријеме…

Мајковски је Јесењину редове посветио
Ја замукла пред кипом Шантића,
Шта да му кажем кад пита за Емину
Да ли да кријем њене боре или признам
Да младост познаје ћуд пролазнога.

Снивам, како једем незреле смокве
И крадемо киви у комшијиној авлији
Боса пролазим преко Старог моста
Камен је имун на тежину мог тијела
Заборавио је ожиљке да десном кољену.

Вече се спушта, у мени се бучно расправљају
Црњански и Дис, чујем говори му сјетно
Владиславе, Владиславе, сви имамо сопствену тамницу.

Криве зграде, жуте фасаде-одломљене на ћошковима
Не заборављају сонете плавокосих дјечака
Који су љетњих јутара хватали лептирова крила.

Сањала сам, како ми Мостарске кише слијећу на образ
И вјетрови однесоше шешир успомена давних
Да лелуја старим улицама Мостара.

Дајана Алексић