Завичај

Илиндан у Херцеговини

За Илиндан обавезно путујем у Херцеговину. У сјећању, наравно. Враћам се оним истим путем из раног дјетињства, почетком седамдесетих, кад су нас родитељи водили у родни крај, прије мора, које смо сестра и ја тако жељно исчекивали.

Памтим камење и камење, себе на самару и Трзана (тако се звао коњ), који је и ноћу могао да пронађе стазу којом је прошао хиљаду пута до старе жељезничке станице у Билећи. Мислим да се до села које имало тридесетак кућа и два презимена јахало или пјешачило добрих пет сати. Превише за нас, измучених Ћириним клапарањем кроз Попово поље.

На виђење би долазило цијело село, (мислим да није било никог ко нам није био неки рођак), а ја сам једва чекао да нас баба понуди пршутом и киселим млијеком. (Никад ми није било јасно откуд свјежа пршута усред љета, кад смо ми са нашом завршавали још почетком прољећа).

Тог љета сам донио праву кожну лопту, с душицом, и једва чекао јутро да покажем рођацима чудо невиђено. Мислим да нико од петнаестак малишана, мојих рођака, до тада није видјело прави фудбал па сам се истински осјећао као кључар царског трезора.

Проблем је било наћи адекватну ливаду, јер такве готово није ни било. Киша је, изгледа, спрала све што је мирисало на земљу, а сва оскудна ораница већ је била засијана кромпиром. Земља се уистину цијенила у том дијелу Херцеговине па смо најмање пола сата ишли до нашег игралишта које је, уствари, била поприлична узбрдица са мање камења него на другим мјестима. Више сам загледао кожу на мојој лопти послије сваког ударца у комаде стијена, него што сам се сконцентрисавао на игру.

Трчали смо и по највећој жеги, а једини посматрачи су били гуштери, који, зачудо, нису били превећ плашљиви па се нису ни помијерали док смо сваки минут одлазили по лопту низ стрми камењар.

Био сам главни, пуна два дана, док отац није почео с представом због које сам га потајно замрзио тог љета. Опет је био понио транзистор и довољну количину батерија, (рекох ли већ да у селу није било струје), па су се одрасли у љетни сумрак, након напорног рада, (преко дана су негдје нешто косили), скупљали да чују најновије вијести. Сигуран сам да су и најбајатије информације за њих биле нове, јер је транзистор стизао једном годишње, заједно с нама.

То с вијестима сам некако и подносио јер сам и ја ћулио уши према крају не би ли чуо неки нови резултат са фудбалских терена.

Не знам како и којим поводом, али је отац треће вечери извукао књигу „Горски цар“ Светолика Ранковића и уз беспрјекорно очишћен цилиндар на фењеру почео наглас читати окупљеним. Надао сам се да ће то потрајати кратко, а да ће онда ипак неко заподјенути мушки разговор о фудбалу и о нашој игри протеклих дана гдје сам се заиста исказивао као талентован дјечак који пуно обећава.

Ништа. Тридесетак уистину уморних људи и жена, рачунајући и непрекидним утакмицама исцрпљену дјецу, зурило је не трепћући у мог оца. Сви претворени у ухо, без сувишних покрета и помјерања, опрезни чак и при мотању шкије и испијању лозоваче подсјећали су ме на важан затворени партијски састанак који сам неколико пута гледао кроз прозор школе у којој је отац радио.

Не могу са сигурношћу да кажем шта је била тема књиге коју никад послије нисам ни прочитао, али сам убијеђен да се радило о историјском роману врло сличном „Хајдук Станку“ Јанка Веселиновића. Такво нешто је ваљда и могло да привуче толику пажњу слушалаца. И отац ми је личио на народног гуслара јер је забацивао главу читајући, правио паузе и погледом провјеравао присутне не би ли нашао мјеру гласу и једноличним покретима листања страница.

Започета представа се продужила неколико наредних вечери, а скоро сам сигуран да су се и вијести с транзистора почеле прескакати. Жене су од јутра па до иза поднева препричавале оно сто су чуле ноћ раније, нагађајући у ком ће се правцу радња књиге даље одвијати. Ни мушкарци нису били имуни на такве расправе, а највише ме нервирало кад су ме и рођаци у полувремену наших утакмица почели запиткивати знам ли шта ће бити даље.

Знам да сам једном покушао да их заинтересујем „Доживљајима шегрта Хлапића“ и потајно се понадао да бих и ја могао да извучем књигу коју сам понио на море и добијем очеву улогу у млађем кружоку, али су ме само блиједо погледали и наставили играти као да сам предложио какву дјечију будалаштину, а не озбиљну литературу примјерену нашим годинама.

Правио сам диверзије на ноћним сједељкама. Непотребно сам кашљао, искао воде, жалио се на главобољу, по неколико пута тражио да ме изведу вани због физиолошких потреба, али су на све моје захтјеве интревенисали пребрзо не придајући довољно пажње мојим честим изљевима слабости.

Спасио ме Илиндан и покојна прабаба Мара (она једина није никад присуствовала читању).

Од раног јутра за Илиндан су се сви почели спремати за збор код цркве. Одувијек је то био најзначајнији љетни догађај. Голи до паса мушкарци су се умивали и бријали код чатрње, а жене доносиле испеглане бијеле кошуље.

Из изби се чуо смијех женскиња и пљусак воде, али нама млађима су забрањивали да се примакнемо преблизу.

На коњима су била нова седла и закачен покоји цвијет, а у пљоскама се носила ракија.

Све што памтим даље је бесомучно бацање камена с рамена иза цркве, коло које је играло без музике и пјесма момака који су пречесто ракијом подмазивали грло. Свакако, памтим жегу и успаљен камен и узалудне покушаје да се негдје дочепамо хладовине. Мислим да су се и змије, којих је било у изобиљу, већ биле посакривале у најдубља скровишта.

Вратили смо се касно и ником није било до читања, а сутра је умрла прабаба Мара.

Тврдили су да је живјела преко 100 година.

Поподне су се зачуле и снажне детонације, па су ми рођаци објаснили да то динамитом одваљују камење да би направили довољно дубок гроб за покојницу. Земље у Херцеговини нема потаман ни за сахране.

Дан, два послије смо отишли на море. Отац је на поласку мом вршњаку, рођаку Славку оставио књигу.

Сљедећег љета нисмо отишли у посјету у Херцеговину. Читаво село је за нешто више од годину дана распродало стоку и све што је имало и колективно преселило у Билећу. Направили су нове куће недалеко једни од других и започели нови живот.

Одлазио сам послије толико пута да посјетим рођаке, али ми је, не знам зашто, увијек недостајао онај истински живот на камену и с каменом, припреме за Илиндан, коњска мува, орао на врху стијене, змија на стази према кући, звук косијера којим се креше, ударац канте о оскудну воду у чатрњи, жестока лозовача која се служи на уласку у гробље. Све је нестало за нешто више од једне године. Не памтим тачно кад сам Славка видио последњи пут. Знам само да је био уселио у нови стан у центру града, а док смо трагали за неким заједничким фотографијама из дјетињства нашао сам и једну познату књигу на полици. Препознао сам је по корицама. „Горски Цар“ Светолика Ранковића.

Драган Тепавчевић
Нова Зора 37-38/2013