Поезија

Манастирска звона

  А зла ме ноћ узима, гута ме као смук јајоипија. Јер, нашли су ме голог, рођена у ковитлацу прашине. Лајали су неки назови пси, кезиле се мачке – демони, кркљао је неко српом прекланог грла. Капала је крв са вучјих кожа. Тетурам каменим путем, путем од жуте соли, и од некуд знам да ћу […]