Поезија

Успомена

јављају ми капи кише да мирујем пролазне су сенке дана који се у ноћи прелива јављају призори тешких окова да у сваком граду има по једна пијаца мачије очи сјаје ноге се повијају у коленима нестале цивилизације рађају се под дојкама године свлаче душу истина одолева   Мирјана Ковачевић, Нова Зора, 27/2010

Поезија

Глас за дворјане

  Хтео бих и ја у дворјане, да бесједим мало с њима, да пустим глас свој, не бих ли пробудио спаваче. Не тражим ја ништа велико. Што ће мени трг и кућа? Из приземља јасно видим пут будући. Не тржим ја ништа – само да чују дворјани глас народа: како волим море, љубим брда, мрзим […]

Поезија

Можда последња

  Једна мрва тврдога хлеба на прозору сеоске школе и један врабац који слеће на њу, ником даровану. Улазе у моју или твоју песму, свеједно (јер песма се вазда пише у четири руке)… Али шта ће бити, Боже мој са врапцем кад сасвим сит одлети, а за њим у свом перу и наша песма. Можда […]

Поезија

Исповест

Никао сам из камена снена брзином бубрења жита Са чесницом на длану нова дана Слушајући славуја што ми у крви пева Растао сам у звону тињалих ватри свемира И на модрој пчеле што скита Што ми вечите покрове плете Слатка пакла и раја гневна Тада лудо пожелим да сам врела сена Са упаљеном бакљом све […]

Завичај

Бајка о части

У нека давна времена живеше људи бистрога ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село и изродише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик […]