Завичај

РАЗГОВОР СА ЗЕМЉОМ

Зори   Е зоро, зоро како си некад лепа била. Кад пораним пре тебе, преварим те, а ти се јавиш од Грабовца као да из шуме ничеш, росна, модра, једра. Цикнеш плаветнилом, цикнем и ја косом, мотиком.Као да је неко сунце и у мени радило, зорило. Оне зоре више нема. И зора је у човеку. […]

Поезија

ЗВОНА ХЕРЦЕГОВАЧКА

  Са звезданих сиђи сводова И у бистри камен уђи кад те толико желимо, песмо. Опустошеном ћемо народу подићи чаше, Сећати се сами себе, све док не променимо лик, Уздизаћемо се онолико колико будемо падали, Певаћемо онолико колико будемо умирали, И у безвлашћу бирати најлепше речи, Речи добре и смерне, Речи водене и узалудне, Пружати […]

Поезија

Из далека

  У Невесињу, слутим, веју пахуље ране. Склупчан у ноћи. Ћутим. И ветар у окна бије маленог мога дома. И тешка киша лије. Предслут грома. Све видим, из далека, и чујем моран од злица, блажени мирис млека и светло мајчиног лица…   Перо Зубац

Завичај

На гробу Душка Трифуновића

  Добри мој Душко, Ево, тако прерано али заувечно, сад си, како си записао у Сремским Карловцима јула 2004. године, „једна блага падина Черата, брда према светим Карловцима и сунцу“ и гледаш се са Бранком, на другом брду, светлом и светом у дослуху сте, како сте били док се дисало и писало и гледате се […]