Завичај

Његош и Хитлер

Некад провале нека знања, као из подземља. Чудимо се како то прије нијесмо чули, како смо живјели не знајући за њих? Као да неко откључа неке подземне одаје, и изађу духови пуни наопаких знања и наопаког надахнућа. Таква наопака знања и надахнућа множе се лако међу онима за које Његош каже “пучина је стока једна грдна“.

Ево шта ми јуче исприча један чо’ек, који више није могао да издржи, да ми не каже: “Знаш ли да је учитељ Адолфа Хитлера био Петар Петровић Његош? Све то стоји детаљно описано у документарној студији Арбајта Кастродера „Његош и Хитлер”. Књига је недавно изашла у Бечу, на неком црноморском језику. Језику, који је иначе предвиђен за откривање „скривених страна историје“. И код нас се негдје, прије неколико година, појавила слична књига, о скривеној страни наше црногорске историје, али ова књига од г. Кастродера, овлашћена је за откривање скривених страна свјетске историје“: Још ми то не би било ништа занимљиво, да ме не привуче један детаљ у његовим ријечима: „Хитлер је знао српски језик, и читао Горски вијенац у оригиналу. Можда је наишао баш на оно прво издање Горског вијенца, штамшпано у Бечу, 1847., у јерменском манастиру, баш негдје овијех дана“.

Каже, „мали Адолф се играо у парку са српском дјецом, и тако научио српски језик”. Адолф који је од малих ногу био чудак, одушевљавао се идејом моћи и владања. Досад се у политичким теоријама зуцкало, да је инспиратор Хитлера за његову надчовјечанску мисију, био Фридрих Ниче. Али у последње вријеме та теорија пада, а добија на снази и убједљивости теорија да је Хитлер за своју страст гажења других народа, као нижих, и штетних за велику идеју, инспирацију управо нашао у Горском вијенцу. Још додаје да је млади Адолф спавао с Горским вијенцем испод јастука, и често плакао.

Тако је и уснио знаменити сан, управо док се спремао на велико дјело. Наиме, у сну му се јавио неки страшан човјек, анђео или ђаво, и показавши му знамење кукасти крст, рекао: „Овим ћеш знаком побиједити“! Он је схватио да му се јавио анђео његовог дјела, и да му је обећао царство. Кад је нашао у Горском вијенцу стихове: „Удри за крст за образ јуначки, ко год паше свијетло оружје, ко год чује срце у прсима, хулитеље имена Христова, да крстимо водом или крвљу…“, скоро да је полудио од одушевљења. Још кад је нашао стих: „Нека буде што бити не може..“, три дана је био шокиран екстазом, у којој је видио све будуће бојеве. Све што се касније десило у стварности, проливајући крв Европом, преживио је тада у запаљеној машти. Осјетио је у свом младом бићу, експлозив, ватру, која иште велико, бесмртно дјело. Љубио је свој Горски вијенац, и учио га напамет. Чак је учио да гусла и да пјева уз гусле Његоша, наравно у свом германско-ратничком духу и ритму.

Његови теленти за сликарство, музику, поезију, у музици Горског вијенца, у његовим сликама („Видим страшне жртве на гомиле, пред олтаром цркве и племена. Чујем лелек што горе пролама..“, производиле су у њему чудо. На стих: „Нек пропоје пјесна од ужаса”, скакао је и набадао се на голи мач, извикујући германске ратне пјесме.

Аутор поменуте научнофантастичне студије, господин Арбајт Кастродер, каже да је Хитлер у забиљешкама оставио само алузије, да је његова књига „Моја борба“ у ствари инспирисана Горским вијенцем. Није хтио директно да каже, јер је сматрао српски народ нижим, али и да га треба учинити још нижим и непостојећим. Сметале су му снажне личности из српског народа, али се Његошу дивио и сањао га, призивајући духове.

Препоручујем да се чита књига Арбајта Кастродера, јер је њен смисао, практично експлодирао на нашој убогој васељени, а нарочито у Црној нам Гори, од Мостара, Плава до Амана. Наравно највише код оних који не читају књиге, него само слушају своје вјерске фанатике. Нема сад везе што та књига нема никакве везе с реалношћу, али та књига производи реалност, и то врло жестоку. И то је мјерило њене вриједности, каже ми запјенушани Мародер Кастрати.

Враћајући се једног лијепог дана с Дурмитора, послије дужег скијања и опијајућег сунца, спуштајући се доље, ка нашој касаби, застанем на малом тргу градића Звјерињак. Не излазим из „мерцедеса”, а сакривен црним дебелим наочарима, гледам призор. На једном великом паноу пише: „Мултинационална Црна Гора”, на другом, велика слика Његошева, искрижана црним тушем, а на глави му трнов вијенац. Поред, једна велика лутка Његошева, тек нешто личи.

А на позорници нека гужва, гурање, гушање, туча и кривњава. Све једни друге бију даскама од иверице, моткама, сјекирама, кочевима, метлама по глави, вежу једни друге бодљикавом жицом. А један крупан и подземни глас из микрофона пробија уши: „Ово је слика мржње коју је произвео Његош у Црној Гори. Ово је слика међусобне истраге, ћерања и убијања, распињања и анатемисања. Све нам је ово смислио Његош“. Онда узму касапске ножеве, колчеве, косе, мотике и раонике, па по оној Његошевај лутки. „Е добро си нам дошао да нам све платиш. Нијеси ти само крив за ову нашу мржњу и нетрпељивост у Црној Гори, крив си за све ратове и истраге од постанка свијетаааа, крвниче свега људскогаа….“

Одем, сједнем кући да се одмарам, упалим ТВ ЦГ, и видим прича се наставља…

Милутин Мићовић
Извор: ЦДМ